Plenarni predavači
  • Serbian Language
  • English (UK)

Zorica Marić, psiholog, doktor psiholoških nauka,

psihoterapeut, akreditovani supervizor Instituta Albert Elis

na ovogodišnjem Kongresu otvoriće temu: Razvoj zdrave emocionalne kulture i (re)humanizacija  organizacije.  

Zorica Marić je od 1998. godine akreditovani direktor REBT Pridruženog trening centra Instituta Albert Elis. Edukaciju iz RE&KBT-a završila je na Institutu Albert Elis u Njujorku pod mentorstvom dr Alberta Elisa, a od 1997. godine je internacionalni supervizor za RE&KBT. Nosilac je nacionalnog sertifikata za psihoterapiju Saveza psihoterapeuta Srbije. Aktivno drži treninge i supervizije iz oblasti psihoterapije i koučing psihologije. Gotovo 30 godina praktikuje RE&KBT u privatnoj praksi i razvija programe primene u nekliničkim kontekstima, obuhvatajući škole i radne organizacije. Autor je programa racionalno-emotivne edukacije u školi „Osećaš onako kako misliš“ i edukovala je preko 150 školskih psihologa za primenu ovog programa u školama u Srbiji, Crnoj Gori i Gruziji. Takođe je autor programa „Trening samoefikasnosti za aktivno traženje posla“. Obuku za sprovođenje ovog programa završilo je preko 80 psihologa zaposlenih u Nacionalnoj službi za zapošljavanje u Srbiji i Crnoj Gori. Takođe je autor programa edukacije „Kognitivno-bihevioralni koučing u organizaciji“, koji je priznat od strane Internacionalnog društva za koučing psihologiju. Više od 60 psihologa je do sada pohađalo ovu edukaciju. Zorica Marić je predsednica Udruženja za kognitivne i bihevioralne terapije Srbije i Udruženja za koučing psihologiju Srbije. Član je uređivačkog odbora časopisa Journal of Rational-Emotive & Cognitive-Behavior Therapy. Član je Društva psihologa Srbije, Saveza psihoterapeuta Srbije, Evropskog udruženja za bihevioralne i kognitivne terapije i Upravnog odbora Internacionalnog društva za koučing psihologiju.  Autor je više priručnika iz racionalno-emotivno bihevioralne terapije i koučinga i poglavlja u udžbenicima iz psihoterapije. Objavila je više stručnih članaka, kao i preko trideset saopštenja na kongresima.

 

Rezime izlaganja dr Zorice Marić:

Emocionalna kultura predstavlja emocionalni ambijent jedne organizacije, koji se može posmatrati kao podskup sveobuhvatne organizacione kulture. U zavisnosti od afektivnih događaja koji se odvijaju u jednoj organizaciji, načina na koji se ti događaji tumače i kako se na njih tipično reaguje, emocionalna kultura organizacije može biti zdrava ili toksična za svoje članove. Emocionalna kultura određene organizacije utiče ne samo na ljude koji su deo organizacije, već i na sve zainteresovane strane izvan organizacije, uključujući korisnike proizvoda i usluga određene organizacije. Takođe utiče na socijalnu sliku same organizacije, ali i lokalne zajednice u kojoj organizacija postoji itd.  S obzirom na opseg uticaja, Izlaganje će biti usmereno na rasvetljavanje nekih specifičnih procesa i interakcija u organizaciji i njihovog udela u emocionalnom reagovanju pojedinaca i grupa, kao i na rezulatate istraživanja uticaja individualnog i grupnog afekta na grupne i dijadne interakcije. Biće izložen kognitivno- bihevioralni model organizacionog koučinga, koji se primenjuje sa ciljem lične i organizacione dobrobiti, sa naglaskom na dve prespektive: upravljanje spoljašnjim manifestacijama emocionalnih stanja koja se doživljavaju i upravljanje subjektivnim doživljajima sopstvenih emocionalnih stanja, kao i dodirne tačke ove dve perspektive.   Biće razmotreno na koji način koučing psihologija, kao relativno nova oblast primenjene psihologije koja eksplicitno promoviše psihologiju kao osnov organizacione koučing prakse, može doprineti poboljšanju emocionalne kulture u domenu rada.

 

 

 

 

Dr Maja Mišković,

redovna profesorka i izvršna direktorka Visoke škole za doktorske studije

na Univerzitetu Konkordija u Čikagu,  

govoriće na temu: Metodologija u službi humanizacije društvenih nauka: (Ne)ugodna alijansa.

Maja Mišković je diplomirala psihologiju na Univerzitetu u Novom Sadu. Magistrirala je na Studijama porodice i doktorirala iz oblasti metodologije istraživanja na Univerzitetu Lojola u Čikagu (Ilinois, SAD). Njen naučni interes obuhvata metodologiju istraživanja, evaluativna i kvalitativna istraživanja, društveni i kulturni kontekst izgradnje identiteta, doktorske studije.  

Rezime izlaganja prof. Maje Mišković:

Izlaganje polazi od dve postavke: da su metodološka pitanja epistemološka pitanja, koja su uvek i neizbežno utemeljena u odnosima moći, i da podatak istraživanja simbolizuje (a) fond empirijskog materijala koji se sistematski sakuplja, analizira i interpretira u cilju sticanja znanja i (b) priznanje da kvalitativni podaci imaju isti značaj u proučavanju empirijske stvarnosti kao i kvantitativni podaci, te da se radi o različitim vrstama koje ispunjavaju različite svrhe, a ne o hijerarhiji koja implicira vrednosti (koji metod je “bolji”). Ovo znači da su nauke ukorenjene u kulturnim i jezičkim obrascima, što nas vodi do kontekstualne, društveno konstruisane prirode znanja stečenog istraživanjem. Kriterijumi pri kojima se u ovom procesu služimo nisu nađeni u naučnom vakumu nego su proizvod ljudskih odluka. Još je Crombach 1982. godine tvrdio da je validnost subjektivna, a ne objektivna, te da je verodostojnost zaključaka ono sto se računa. “A verodostojnost, da izvrnemo cliché, uvek leži u ušima slušaoca”.

Drugi deo izlaganja će pružiti uvid u mogućnosti različitih metodologija u doprinosu humanizacije istraživanja i problematizovati ideju da je uloga metodologije kao agenta humanizacije moguća u doba nadziračkog kapitalizma  [surveillance capitalism], i nadmetanja “istina”i “alternativnih činjenica”. Izlaganje će prikazati multiplicitet metodologija koje se koriste u američkom akademskom diskursu i navesti studije koje su označile promenu dominantne paradigme (npr. inkluzija i socijalni model invalidnosti, kritička teorija rase [Critical Race Theory], intersekcionalnost). Promena se u ovom kontekstu shvata kao kritika i odbacivanje dotadašnjih modela u ime razotkrivanja nepravde, diskriminacije i potlačivanja, te nuđenja drukčijeg viđenja individualnog i društvenog života. Nauka i njene metode ne deluju van šireg ideološkog, ekonomskog i kulturnog miljea. One, što otvoreno što implicitno, doprinose kontroli i manipulaciji, a ponekad i povređivanju individue (npr. uloga Američke psihološke asocijacije u metodama “unapređenog ispitivanja” zatvorenika osumnjičenih za terorizam, ili socijalnih mreža koje tretiraju korisnike kao bazu podataka u cilju stvaranja profita, pri čemu se ranjivost ljudske psihologije otvoreno eksploatiše).

 

U zaključku, izlaganje će ponuditi ideje korišćenja različitih metoda i metodologija u istraživanju i strategije u širenju rezultata putem konferencija i naučnih časopisa.

 

 

 

 

Dr Igor Krnetić,

profesor kliničke psihologije i psihoterapije na Univerzitetu u Banjoj Luci,

RE&KBT supervizor, ACT i CFT edukator,

sa posetiocima 67. Kongresa psihologa Srbije otvoriće temu: Saosjećanje u društvu.

Igor Krnetić je predsednik je Bosansko-hercegovačkog udruženja za kognitivno-bihejvioralnu terapiju i zanični predstavnik Bosne i Hercegovine u Evropskom udruženju za bihejvioralne i kognitivne terapije. Edukaciju i superviziju za primenu kognitivno-bihejvioralne terapije sprovodi od 2007. godine u Centru za kognitivno-bihejvioralnu terapiju, Banja Luka. Od 2009. godine fokusiran je na usavršavanje iz terapija trećeg talasa bihejvioralne terapije, učestvovao je na brojnim edukacijama i konferencijama vezanim za treći talas, a od 2011. godine edukuje i supervizira kolege iz Zapadnog Balkana za primenu trećeg talasa bihejvioralne terapije.

Rezime izlaganja dr Igora Krnetića:


Decenije istraživanja fokusirala su se na psihologiju ljudske patnje i bacile svjetlo na taj fenomen. Važan rezultat tih istraživanja je da ljudska patnja, koliko god neugodna bila, često ima i svjetlu stranu, ali i da toj svjetloj strani posvećujemo malo pažnje kroz istraživanja i svakodnevno usmjeravanje naše pažnje. Ta svjetla strana je saosećanje. Naime, ljudska patnja je često praćena divnim djelima saosećanja.

S druge strane, istraživanja i naša svakodnevna pažnja mnogo češće su usmjereni na ljudsku bezosjećajnost prema patnji: da su ljudi, kada su suočeni sa patnjom, sposobni ne samo da ‘okreću glavu’ od nje, već i da je pojačavaju kod drugih i sebe; šta više da svjesno i namjerno stvaraju patnju (i nakon toga je dodatno pojačavaju).

Šta je saosećanje i kako se razlikuje od empatije i altruizma? Da li je saosjećanje urođeno ili naučeno? Gdje su korijeni saosjećanja? Da li možemo biti saosjećajni prema mračnoj strani ljudske prirode, kao što su bezosjećajnost, okrutnost i hostilnost? Da li možemo kultivisati saosjećanje u društvu? Na koji način i zašto? Koji su efekti saosjećanja za pojedinca i za društvo?

Ovo su neka pitanja koja će biti rasvjetljena kroz pregled savremenih istraživanja i prakse. Ukoliko prilike dozvole, biće urađene iskustvene vježbe za razvijanje saosjećajnog uma, koje su kreirane za  direktno doživljavanje efekata saosjećajnog uma.

 

Dunja Tutuš, M. Sc.

praktičar i istraživač u oblasti dečije psihoterapije,

dolazi sa Univerzitetske klinike u Ulmu, Nemačka.

Na 67. Kongresu psihologa Srbije otvoriće temu: Roditelji dece sa posttraumatskim stresnim poremećajem (PTSP).

E:\Kongres 2019\Plenarni predavači - biografije\Dunja Tutus.jpg

Dunja Tutuš je trenutno pred odbranom svoje doktorske teze na Univerzitetu u Ulmu (Nemačka). Diplomu psihologa stekla je na Univerzitetu u Novom Sadu, a zvanje mastera na Univerzitetu Fridrih Šiler u Jeni (Nemačka). Od 2013. na Univerzitetu u Ulmu učestvuje u realizaciji sledećih projekata: Effectiveness of Trauma‐Focused Cognitive Behavioral Therapy (TF‐CBT) for children and adolescents-randomized controlled trial (RCT); Development of the Child and Adolescent Trauma Screen (CATS); Development and effectiveness of a trauma-focused group intervention for young refugees (Mein Weg) – RCT; Web-based psychological support program for parental caregivers of children with rare chronic diseases (WEP-CARE) - RCT; Web-based psychological support program for parental caregivers of children with chronic diseases (BEcKI); Children affected by rare disease and their families – network (CARE-FAM-NET) - RCT; Internet-based psychotherapy in young adult survivors of pediatric cancer (Onco-STEP) - RCT.

Kao statističar i analitičar radila je u Agenciji za istraživanje mišljenja i marketinga Ninamedia Ltd. Pored toga, radno iskustvo sticala je i na Odeljenju opšte psihijatrije Kliničkog centra Vojvodine. Kao volonter u edukativnim radionicama i personalni asistent sarađivala je sa Savezom MNRO Vojvodine.

U oblasti njenog istraživanja spadaju: intervencije u slučaju posttraumatskog stresnog poremećaja kod dece (PTSP); postraumatski simptomi i kognicija kod roditelja dece i adolsecanata sa PTSP-om; E-Mental-Health; psihološki simpotomi povezani sa hronočnim fizičkim bolestima.

Rezime izlaganja Dunje Tutuš:

 

Iako je podrška roditelja ključna za oporavak dece/adolescenata od traumatskih iskustava, roditelji mogu istovremeno da predstavljaju i faktor rizika za nastanak, razvoj i trajanje psihičkih simptoma kod dece izložene traumi.

Roditelji čija deca su doživela traumu neretko razvijaju sopstvene simptome poput anksioznosti, depresivnosti, posttraumatskog stresa (PTS), ali i disfunkcionalne kognicije u vezi sa traumom. Kognitivne distorzije, poput doživljaj sveta kao opasnog mesta i sebe samog kao isuvise slabog da bi se nosio sa opasnostima, uz osećaj krivice za traumu mogu kratkoročno da imaju protektivan efekat, ali na duge staze pospešuju PTS simptome. Roditelji sa izraženim PTS simptomima i kognitivnim distorzijama mogu da postanu u odnosu prema deci hiperprotektivni, da im ograničavaju autonomiju i u komunikaciji često potenciraju opasnost. Ovakve kognitivne distorzije deca usvajaju od roditelja sto može da utiče na razvoj njihovih simptoma. Osim toga su roditelji sa sopstvenim psihičkim simptomima neretko emotivno nedostupni za svoju decu, ili ih pak izbegavaju, pokušavajući na taj način da izbegnu konfrontaciju sa traumom.

Važno je napomenuti da nisu roditelji jedini koji utiču na simptome dece. Takođe i simptomi kod deteta mogu da pojačaju simptome kod roditelja, što implicira neophodnost intervencija koje uključuju i decu i njihove roditelje. Trauma-Focused Cognitive Behavioral Therapy (TF-CBT) je intenzivno proučavana i visoko efektivna intervencija koja uključuje i decu i njihove roditelje. U TF-CBT terapeut radi većinu vremena pojedinačno sa detetom i pojedinačno sa roditeljem. Fokus je na detetu, a roditelji uče tehnike, sa ciljem da pomognu detetu da vežba stečena znanja između terapijskih seansi i na taj način ih implementira u svakodnevicu. Od toga ne profitiraju samo deca, već i roditelji jer im terapijska znanja pomažu da se lakše nose sa sopstvenim simptomima. Nakon faze stabilizacije i učenja terapijskih veština dolazi faza postepene konfrontacije sa traumatskim sećanjima, tokom koje dete detaljno predstavlja svoju traumu u pismenom ili nekom drugom formatu. Na kraju ove terapijske faze dete deli svoj trauma narativ sa roditeljem, uz prisustvo terapeuta koji je oboje pripremio za ovu seansu. Tema preostalih seansi je integracija naučenog, rad na (osećaju) sigurnosti, kao i planovi za budućnost.

Iako prevashodno razvijena za decu sa PTSP-om, TF-CBT se pokazala kao izuzetno efikasna i za njihove roditelje.    



 

   

Dr Sc Jelena Manojlović,

klinički psiholog, psihoterapeut i predavač i psiholog sa dubokom verom u psihologiju kao nauku

i sa snažnim interesom za očuvanje i podizanje standarda profesije,

sa učesnicima Kongresa otvoriće temu: Psihologija između juče i sutra - modernizam, postmodernizam i neuronauke.

E:\Kongres 2019\Plenarni predavači - biografije\img6.jpg

Dr Manojlović je po završetku studija započela karijeru u Beogradu, prvo na Institutu za Rehabilitaciju (govorne i razvojne poremećaje) i potom na Institutu za psihijatriju da bi od 1993. prešla na rad u Velikoj Britaniji. Po ispunjenju uslova za priznanje kvalifikacija (Statement of Equivalence) započela je rad u Nacionalnoj zdravstvenoj službi i postigla status konsultanta kliničke psihologije. Za vreme rada u Velikoj Britaniji vodila je specijalizovane službe za poremećaje ishrane, za osobe sa dugotrajnim i hroničnim psihološkim teškoćama i osnovala je službu za rad sa multi-problemskim porodicama u kojima više članova ispoljava različite mentalne teškoće zbog čega je neophodno uključivanje više profesionalaca i profesionalnih sistema. Predavala je na doktorskim studijama iz kliničke psihologije, radila je na treningu psihoterapeuta porodične terapije i učestvovala u formiranju magistarskih i doktorskih studija iz sistemske psihoterapije.

Po završetku rada u Nacionalnoj zdravstvenoj službi Velike Britanije ponovo se više angažuje u radu u Srbiji i u regionu, predaje na odseku za Psihologiju FMK i sudeluje u obučavanju psihoterapeuta sistemske porodične terapije kao predavač i supervizor. Iako je dobar deo karijere provela radeći sa osobama sa kompleksnim mentalnim poremećajima paralelno se bavila pitanjima vezanim za profesionalnu etiku i razvoj profesionalnog identiteta kao psihologa i psihoterapeuta. Autor je mnogobrojnih članaka iz oblasti kliničke psihologije i psihoterapije.

 

 

 

 

Rezime izlaganja dr Jelene Manojlović:

Izlaganje će se usresrediti na raspravu o promenama predmeta psihologije i to u odnosu na promene i proširenje polja proučavanja, promene načina posmatranja i načina istraživanja, kao i načina obrade, interpretacije i razumevanja dobijenih rezultata.

Od prvih početaka u drugoj polovini 19. veka kada je psihologija nastojala da se ponaša kao egzaktna nauka i da se ograniči na labaratorijska istraživanja i psihofiziku, brzo se prešlo na kompleksnije zadatke kao što je to merenje inteligencije, istraživanja ponašanja i ličnosti i potom konstrukciju eksplanatornih teorija. Tokom vremena, psihologija se sve više širila i ulazila u nove segmente života i postala ne samo nauka nego i globalni pristup razumevanju sveta (od osobe do društvenih procesa i politike). U poslednjih 150 godina kako psihologija postoji kao nauka, dogodila se ogromna akumulacija podataka, razvile su se kompleksnije statitističke metode i kompjuterizacija, uzimaju se u obzir kulturološke i rodne dimenzije kao značajne odrednice u tumačenju rezultata i uvode se neuro-nauke kao (verovatna) baza svih psiholoških procesa. Istovremeno sa pojavom postmodernizma, devedesetih godina prošlog veka, intenziviraju se epistemološka pitanja, osporava se pozitivistički pristup i kritički se posmatra pokušaj psihologije da bude ‘egzaktna’ nauka. Uvodi se ideja o socijalnoj konstrukciji realnosti, dovode se u pitanje osnovne postavke moderne psihologije, fokus se pomera sa osobe na relacije i kontekst, osporava se ekspertnost i pozicija moći koju nauka ima.

Uvođenje relativističke epistemologije traži nove konceptualizacije, pa se rekonceptualizuju mnogi konstrukti, preispituju se metode i validnost istraživanja, i na osnovu njih izvedenih zaključaka, ali se ide i u ekstreme prevelike subjektivnosti i negiranja supstantivnosti i često se zaboravlja da bi i sam socijalni konstrukcionizam morao da se podvrgne proveri i odrekne se pretenzije na vrhovnu istinu.

Iako u sadašnje vreme nema novih velikih eksplanatornih teorija, i dalje se sprovode istraživanja svih vrsta ali uz, u većini slučajeva, pooštrene etičke standarde profesije, bolju zaštitu ispitanika i poboljšanu kontrolu istraživanja. Bez obzira na pozitivne trendove javlja se i mnoštvo irelevantnih istraživanja, saopštavaju se rezultati male značajnosti, i dalje se ispituje samo mali segment privilegovane populacije, postoji pristrasnost u interpretaciji rezultata uz teškoće replikovanja studija na kojima su zasnovana mnoga osnovna psihološka uverenja… Možda i kao odgovor na neujednačenost psiholoških tumačenja i pristupa širi se i postaje sve intenzivnije oslanjanje na biologiju, na ‘objektivno’ merenje korišćenjem novih neuropsiholoških tehnika što, ma koliko korisno, donekle predstavlja pretnju (novog) redukcionizma po kome bi se svi psihološki procesi mogli objasniti kao moždani procesi i u kome bi se psihologija svodila samo na nauku o funkcionisanju mozga.

Postavlja se pitanje šta je sve psihologija danas i kako se mogu pomiriti svi ovi raznorodni trendovi– tendencija ka pozitivističkoj ekspertnosti, tendencija ka socijalnoj relativizaciji i tendencija ka biološkoj objektivizaciji – i kako će izgledati psihologija sutrašnjice?

 

 

 

Dr Lepa Babić,

ministar savjetnik u Ministarstvu inostranih poslova Bosne i Hercegovine u Odjelu za međunarodnu naučnu,tehničku,obrazovnu,kulturnu i sportsku saradnju,

na 67. Kongresu razmatraće temu:  Specifičnosti međuljudskih odnosa u diplomatiji.

 

Dr Babić ima bogatu diplomatsku i profesorsku karijeru. Bila je ambasador BiH u Makedoniji i Bugarskoj. Radila je kao vanredni profesor menadžmenta i psihologije na Poslovnom fakultetu Univerziteta Singidunum, na Univerzitetu Sinergija u Bijeljini i na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Sarajevu. Objavila je niz radova i monografija. Osnovne istraživačke teme su dodatne edukacije u organizacijama, razvoj karijere i karijernih veština, razvoj kompetencija za XXI vek

 

Rezime izlaganja dr Lepe Babić:

U ovom predavanju ćemo se ograničiti na onu vrstu diplomatije koja predstavlja profesionalnu aktivnost, ili veštine koje koriste predstavnici država u inostranstvu radi upravljanja međudržavnim odnosima. U drugom značenju te reči, diplomatija predstavlja umetnost odnosa sa ljudima na planiran i taktičan način. Cilj nam je da prikažemo kako se diplomatija kao umetnost odnosa sa ljudima može koristiti za postizanje ciljeva u međudržavnim odnosima u okvirima profesionalne uloge diplomata.

Diplomatija ima svoje jasne procedure i pravila ponašanja (formalnizovani odnosi). Organizacija diplomatije se odvija u ministarstvima inostranih poslova koja su povezana sa mrežom diplomatsko-konzularnih predstavništava po drugim državama sveta. Ministarstvo inostranih poslova sprovodi spoljnu politiku države, tako da diplomate u diplomatsko-konzularnim predstavništvima dobijaju jasne instrukcije za rad.

Po dolasku u državu u kojoj je raspoređen, diplomata, zahvaljujući procedurama i pravilima, kroz formalizovane susrete gradi mrežu međuljdskih odnosa. Mnogi od formalnih odnosa, zahvaljujući umešnosti diplomate, postepeno se relaksiraju i pretvaraju dobrim delom u neformalne odnose. Mogli bi reći da se uspešnost jednog diplomate meri i kroz količinu i kvalitet opuštenosti i neformalnosti u inače formalnim odnosima. Upravo taj postignuti kvalitet omogućava da se mnogi oblici saradnje lakše i uspešnije realizuju, što i jeste osnovni cilj u međudržavnoj saradnji. Važno je napomenuti da ovde govorimo o aspektu međuljudskih odnosa, a podrazumevamo da diplomata ima široko obrazovanje i kompetencije kako bi mogao na profesionalan način pristupiti različitim značajnim oblastima delovanja.

Naš cilj je da skrenemo pažnju na značaj poznavanja psihologije međuljudskih odnosa u diplomatiji. Tu spadaju segmenti kao što je poznavanje socijalne kognicije, posebno u multikulturnom okruženju, uključujući upravljanje impresijama, stavovima, atribucijama, raznim oblicima pristrasnosti, zatim grupne dinamike, na primer takmičarski ili saradnički odnosi, upotreba timskog rada, te upavljanje međuljudskim odnosima, posebno negovanje prijateljskih odnosa.

 

 

 

 

 

 

 

 

Submit to FacebookSubmit to Google PlusSubmit to TechnoratiSubmit to TwitterSubmit to LinkedIn

Izdvajamo

Programi obuka
za stručno usavršavanje
Detaljnije
Postanite član
obnovite članstvo
Detaljnije
Pred izazovom ste?Želite više!
Imamo rešenje za Vas
Detaljnije

Prijava na Newsletter

Kontakt podaci

Adresa: Đušina 7/III, 11000 Beograd, Srbija
Tel: +381 11 3232961, 3035131, Fax: +381 11 3239685,
E-maildpscpp@orion.rs
Glavni urednik: Dag Kolarević
Sekretar: Marija Vukotić Odalović
Tehnički urednik i administrator: Nadežda Perišić Savić