Organizovanju psihologa Srbije prethodilo je osnivanje Udruženja psihologa FNR Jugoslavije 20. februara 1953. godine u Zagrebu, kojom prilikom je održan i prvi stručni skup psihologa Jugoslavije. Za predsednika Udruženja izabran je prof. dr Ramiro Bujas. Za predstavnike u upravi Udruženja izabrani su iz Srbije prof. dr Borislav Stevanović i prof. dr Slobodan Popović. Na ovoj osnivačkoj Skupštini dogovoreno je da se osnuju ogranci Udruženja po republikama. Takve ogranke mogle su osnovati samo tri republike, koje su imale dovoljan broj psihologa: Slovenija, Hrvatska i Srbija.
Na podsticaj iz Udruženja psihologa FNRJ, kao njegov deo, osnovana je Sekcija psihologa NR Srbije, 7. juna 1953. u Beogradu. Na osnivačkoj Skupštini, u čijem radu je učestvovalo petnaetak psihologa, usvojena su Pravila Sekcije, formiran Upravni odbor Sekcije, a za prvog predsednika izabran je prof. dr Borislav Stevanović, koji je u toj ulozi biran i u drugom mandatu, do marta 1956.. kada je izabran novi Upravni odbor i predsednik - prof. dr Baja Bajić, koji je na toj dužnosti ostao do marta 1959. godine.
Posle prvih mandata rukovodstva Sekcije psihologa Srbije prof. dr B. Stevanovića 1953. i prof. dr B. Bajića 1956., novo rukovodstvo Sekcije birano je marta 1959. godine i za predsednika je izabran prof. Tomislav Tomeković. Početkom 1960. izabran je novi Upravni odbor, sa Milošem Jovičićem kao predsednikom Sekcije, koga je zbog odlaska na studije u SAD krajem te godine, zamenjivao prof. N. Rot. Na Skupštini sekcije početkom 1961. predsednik Sekcije je postao Aleksandar Radojković. Početkom 1962 izabran je za predsednika Sekcije Josip Berger, a za sekretara LJubomir Stojić. Početom 1963. za predsednika Sekcije izabrana je Vera Smiljanić - Čolanović, koja je na toj funkciji bila do aprila 1964., kada je Sekcija preimenovana u Društvo, a za predsednika DP Srbije izabran prof. dr B. Bajić. On je izabran na tu funkciju i iduće godine, za mandat 1965/66. godine.
Sekcija je aktivno učestvovala i u sastavu Udruženja psihologa Jugoslavije, kao njen deo. Tako je prof. dr B. Stevanović izabran za predsednika UPJ na III Skupštini aprila 1956., do juna 1958., a LJ. Stojić za sekretara. Ponovo su se našli u tim ulogama decembra 1962. do decembra 1964. Predsednik UO JUP 1968-1970 bio je prof. dr N. Rot, potpredes. Nenad Havelka, sekretar Mladen Kostić. Pored navedenih, i mnogi drugi predstavnici iz Srbije bili su delegati Upravnog odbora i drugih tela UPJ.
Već na samom početku postojanja i rada, kao glavni zadaci Sekcije definisani su: podsticanje članova na stručni i naučni rad, pružanje pomoći školama na unapređenju nastave, podsticanje uvođenja predmeta psihologija u srednjim i višim školama u kojima nije uveden, popularisanje u javnosti psihologije kao nauke, stručno informisanje članova, istraživački rad, kao slobodno opredeljenje pojedinaca. Ovi zadaci bili su dominantni u radu članova Sekcije tokom prve decenije i po njenog razvoja. Održavane su redovne godišnje skupštine, na kojima su podnošeni detaljni izveštaji o radu uprave u protekloj godini, ali i o stručnim aktivnostima svakog pojedinog člana: koje radove (knjige i članke) je svako od njih objavio i gde, koja predavanja i kome je održao, na kojim stručnim i naučnim skupovima i s kojom temom je nastupao, na kojem naučno-istraživačkom projektu je bio angažovan, itd. Sekcija je bila u obavezi da ovako detaljne izveštaje o radu šalje Udruženju psihologa Jugoslavije.
Na prvoj godišnjoj Skupštini Sekcije novembra 1954. pokrenut je važan zadatak: rešavanje statusnog pitanja psihologa - rad na priznavanju zvanja psihologa - stručnjaka za primenjenu psihologiju. Dotad postojeće jedino zvanje: profesor psihologije, apsorbovalo sve manji procenat diplomiranih psihologa, što je bio jedan problem i drugi, psihologija je tih prvih decenija posle drugog svetskog rata svuda u svetu, pa i kod nas, pokazala snažnu ekspanziju primene u svim društvenim delatnostima, od kojih je prosveta samo jedna deo, a zvanje profesora bilo je neodgovarajuće za sve druge oblasti. Ovog posla se Sekcija prihvatila naročito agilno tokom 1957. godine, kada se radilo na izradi saveznog Zakona o javnim službenicima. Uputila je svoj predlog o zvanju psihologa odgovarajućoj komisiji za izradu ovog Zakona. I Udruženje psihologa Jugoslavije je početkom 1956. uputilo pismo Državnom sekretarijatu za zakonodavstvo i organizaciju, u kome je opisan nagli razvoj psihologije i potrebe za psiholozima u raznim društvenim oblastima, ali da njihov status nije pravno uređen zakonom, već da su razvrstani kao profesori, sa obavezom polaganja neodgovarajućih i različitih stručnih ispita. Uz pismo priložen je i nacrt pravilnika od deset članova, u kome su projektovane specijalizacije za kliničkog, industrijskog i školskog psihologa (priložen je program specijalizacije), sa predlogom zvanja: psiholog, stručnjak za primenjenu psihologiju. Taj predlog nije usvojen. Izvesni intelektualni profili, koji su imali jaku ideološku i društvenu poziciju u to vreme, doživljavali su psihologiju kao sebi konkurentsku nauku i struku i time ispoljili jak otpor prema njoj. Rad na pravnom regulisanju zvanja psihologa nastavljen je i tokom, 1960-61. godine. Upućen je 1960. godine nadležnim organima odgovarajući predlog, u kome je rečeno da najveći broj od 138 članova Sekcije (a broj se stalno uvećava) radi u zdravstvenim i socijalnim ustanovama (kao klinički psiholozi), školama (kao školski psiholozi), privredi (kao industrijski psiholozi) i u službana za profesionalnu orijentaciju, da se radi na otvaranju specijalizacija psihologa, a da je uslov za otvaranje specijalizacije regulisanje zvanja psihologa.
IZVOR: Stojanović, M.: „Pedeset godina Društva psihologa Srbije 1953-2003.“, Društvo psihologa Srbije, 2003.
Programi obuka
Postanite član 
Pred izazovom ste?Želite više!